„За контекст и потпун увид у смисао виралне фотографије ректора Владана Ђокића са матурантима Гимназије „Свети Сава“ из Пожеге потребна је једна уводна дигресија или краћи историјски екскурс о односу ширења масовног образовања и поретка“, наводи у ауторском тексту, који преносимо у целости, Александар Дивовић.
По расуђивању Емануела Тода, совјетски комунизам је представљао први стадијум масовног описмењавања совјетског становништва. Емпиријски се може довести у везу ширење демократског темперамента у разним облицима (либералног, ауторитарног, егалитаристичког, меритократског…) с преласком прага од 50% описмењених људи у друштву. Овај процес подразумевао је дубоке друштвене трансформације, које су мењале саму структуру колективног деловања и индивидуалног виђења света.
Када друштво дође до тога да 20 до 25% ученика по генерацији стиже до високог академског образовања, то за собом повлачи истрошеност примарних идеологија, попут комунизма, повезаних са стадијумом широког описмењавања масе. Долази до нове стратификације друштва, а однос према писаном тексту и идеологији постаје критичнији: реч Божја, вођини говори, налози партије, па и сама партија, престају да буду недодирљиви.
Другим речима, масовна писменост омогућава настанак великих идеологија и политичких покрета који могу да мобилишу читаво друштво, али њихов историјски домет није неограничен. Са новим образовним прагом мења се и начин на који друштво доживљава ауторитет, идеологију и политичку организацију.
Русија и Совјетски Савез су, конкретно, тај праг достигли негде између 1985. и 1990. године. Заправо, постоји стварна временска подударност између појаве средњих класа, дефинисаних по степену факултетског образовања, и краха комунизма, закључује Тод.
Западњаци и данас сањају о средњим класама које ће, након што су обориле комунизам у СССР-у, срушити и Путина у Русији. Врло слично важи и за подстреке средњој класи у Србији која је пре више од четврт века, усмеравана обавештајним активностима, новцем и пропагандом западних служби, била ударна игла у свргавању Милошевићевог социјалистичког режима. Ова стратегија није нова, она се понавља са запањујућом прецизношћу у различитим геополитичким контекстима.
Проучавања изборне географије и у Русији и у Србији показују да су странке и покрети који се противе Путину и Вучићу заиста најјачи у најбогатијим деловима великих градова у којима је концентрисано најобразованије становништво. Да ли то значи да су политички ставови тог дела становништва, само зато што је формално образованије, аутоматски релевантнији, валиднији и исправнији??
Не баш. Формално образовање не гарантује ни политичку мудрост, ни моралну супериорност, оно само пружа веће реторичке капацитете. Андреа Јовановић је то лепо објаснила пре неки дан у својој колумни „Средњокласна прича“:
„Илузије о тренутној „револуционарности“ средње класе пре свега следе из чињенице да образовање може повећати способност политичке артикулације, али оно, међутим, не одређује садржај политике… Средња класа себе замишља као политичку авангарду зато што поседује језик којим се незадовољство изражава. Али поседовати језик побуне није исто што и имати револуционарни интерес, штавише, у ствари је посебно перверзно сопствено незадовољство својим политичким (а не материјалним или културним) положајем преводити у тобоже универзалну борбу за праведније друштво и једнакост“.
Овај подужи увод био је потребан да бисмо на примеру изванредног одељења матураната природно-математичког смера Гимназије „Свети Сава“ у Пожеги видели како се ова прича развија од самих почетака академске каријере. Управо су у локалном образовном микрокосмосу видљиве све макротенденције које смо претходно скицирали.
Вест да је цело одељење IV3 свршених матураната Гимназије „Свети Сава“ из Пожеге уписало факултете и да су скоро сви на државном буџету сама по себи изазива неподељено позитивне реакције, доприноси угледу школе и шаље снажну мотивациону поруку будућим генерацијама да се упорност и залагање исплате. Деца су четири године вредно учила, поштено одрадила пријемне испите и сви су уписали жељене факултете. Епилог средњошколског образовања какав се само пожелети може.
У скоро свакој другој ситуацији медијска промоција свршених матураната, будућих бруцоша, из пожешке гимназије, раме уз раме са Ректором Универзитета у Београду, Владаном Ђокићем, не би била упитна и њени мотиви не били спорни, штавише, то би био пример добре праксе у промоцији знања и образовања, да улоге у самом систему образовања последњих годину и по дана нису битно измењене. Контекст се у овом случају радикално изменио.
Наглашавам, у скоро свакој другој ситуацији осим оне у којој је улога престижне средње школе из Пожеге замењена улогом регрутног блокадерског центра, улога гимназијских професора претворена у улогу безобзирних политичких агитатора, а функција ректора Универзитета постала кулиса за титулу неформалног вође блокадерског покрета и кандидата за највише функције у држави. Школа је престала да буде искључиво храм стицања знања, већ и активан полигон политичке мобилизације.
Када томе додамо да је шеф ректоровог кабинета, богослов Данило Потпарић, такође некадашњи матурант пожешке Гимназије „Свети Сава“, када узмемо у обзир да је разредни старешина одељења IV3 истакнута професорка блокадерка из периода неуставних блокада наставе и стари досманлијски кадар, онда примећујемо да се неспорни успех пожешких матураната није сам по себи наметнуо као тема тајкунских медија, већ да је инструментализован од стране политичких агитатора, који, по вертикали нашег образовног система, држе своје позиције и користе их за неговање антирежимског једноумља. Ова умреженост је више него очигледна.
Три генерације пре него што је аутор ових редова завршио исту гимназију из ње је изашло још једно феноменално одељење природно-математичког смера са петанеаестак вуковаца које смо у школи звали Молекули. Међутим, њих нико није звао да позирају са ректором Универзитета у Београду, никоме нису били интересантни као средство медијске промоције и нико потенцијално одсутне није морао да оправдава патетичним аргументом да беру малине кад већ не уче за предстојеће испите.
Разлика није у томе што раније генерације нису биле довољно успешне, нити што њихови резултати нису били вредни пажње, већ у томе што њихов успех није имао употребну политичку тежину.
Када су оксфордског еволуционог биолога и познатог атеисту Ричарда Докинса на једном предавању 2007. године питали зашто не жели да изађе на дебату са хришћанским апологетом и креационистом Вилијамом Лејном Крејгом, он је одговорио: „Никада нисам чуо за професора Лејна Крејга. И док би та дебата изгледала сјајно у његовој биографији, не мислим да би ишта допринела мојој.“
Суштина Докинсове реплике била је у томе да неке јавне позорнице немају исти значај за све учеснике: оно што једнима доноси престиж и легитимитет, другима може представљати само пролазну епизоду без стварне користи. Слична асиметрија постоји и у случају заједничке фотографије са ректором Ђокићем. Пожешким матурантима она неће ништа значити у њиховим биографијама и каријерама. Али за ректорову медијску политичку звезду, овакви тренуци су драгоцени јер суптилно билдују његов политички его и његову безобалну политичку амбицију.
На крају, остаје питање које треба поставити сваком родитељу и сваком будућем студенту: да ли желимо да наша деца буду сведоци тога како се школа претвара у позорницу политичких амбиција бескруполозних појединаца, или желимо да школа остане оно што јој је основна сврха, место где се стиче знање, а не место где се регрутују будући учесници у блокадама? Одговор на то питање одредиће судбину не само пожешке гимназије, већ и целокупног српског образовног система.
Ауторски текст Александра Дивовића